Lov iz fijakera

Lov je oduvek bio sport kojim su se zabavljali visoki staleži društva i srednjevekovna gospoda i plemići. Načini na koje se dolazilo do ulova bili su razni, ali svakako jedan od posebnih je lov sa konja i zaprege koju vuku konji. Takav vid lova i danas se praktikuje u mnogim lovištima, pre svega u lovovima na visoku divljač, najčešće u lovu na jelena. Fijaker ili zaprežno vozilo vuku obično dva konja, koja su naviknuta na kretanje po šumskim putevima, blage i mirne naravi, za koje je imperativ da ne reaguju na pucanj.

Obično se pre organizacije lova dočekuje lovac koji se sa vodičem smešta u fijaker. Krećući se šumskim putevima i prosekama, osmatraju teren i prisutnu divljač. Divljač po pravilu ne reaguje na zapregu i ne plaši je se kao običnog vozila, npr. Automobila. Kada se divljač predvidjena za odstrel osmotri i kada se dodje do situacije da se može plasirati hitac, lovac i njegov stručni pratilac po pravilu lagano iskoče iz zaprege, koja se lagano nastavi kretati. Divljač prati kretanje zaprege i konja, neobracajući pažnju na lovca, to lovcu pruža šansu da se dodatno prikrade i plasira precizan hitac.

Ovakav vid lova praktikovale su sve važne i istoriski bitne ličnosti, mahom državnici, diplomate i krunisane glave. Mada je uz dovoljnu dubinu džepa omogućena i običnom svetu. Svakako doživljaj koji vraća u neka davna vremena, kada nije bilo moćnih vozila koja se danas koriste, već je sve rezervisano za daleko sporiji tempo i neko vreme koje se više ponoviti neće. Samo učešće u ovakvom lovu, čak i ako odstrel izostane, nosi se kao uspomena za ceo lovački zivot.